Sami Rasuli is a refugee from Iran. He now lives in Serbia and de in the design school. He is interested in fashion design of women's clothing. Belgrade 06.05.2019 Foto:Shubuckl
Sami Rasuli je od malih nogu znao da želi da bude dizajner. „Mnogo sam voleo da gledam filmove i modne revije” kaže. Osamnaestogodišnji Avganistanac koji je odrastao u Iranu sa ograničenim mogućnostima za obrazovanje, danas uči dizajn tekstila u Beogradu i ima realne šanse da ostvari svoje snove.
„Sami se ističe” kaže Svetlana Tošić, jedna od njegovih nastavnica u Školi za mašinstvo i umetničke zanate TehnoArt Beograd. „Uvek se trudi da dobro razume zadatak i onda mu se potpuno posveti. On je tako dobra duša. To se vidi i po toplim bojama koje koristi.”
Sami je odrastao kao dete Avganistanaca u egzilu u Teheranu. Žive boje koje je tamo video ostavile su utisak na njega. „Inspirisali su me stilovi moje domovine – duge, raznobojne haljine i nakit mojih sestara.” Međutim, obzirom da nije Iranac, imao je malo šansi da stekne više obrazovanje.
„Otišao sam zbog slobode da budem dizajner, umetnik” kaže. „Moji roditelji su to morali da prihvate.
Sami je znao da je Italija jedan od najvećih centara mode u svetu, pa se, napuštajući svoj dom, uputio tamo. Ali u Srbiji je naišao na dobrotu i shvatio da će mu Beograd pružiti odskočnu dasku koja mu je potrebna u toj visoko konkurentnoj struci.
„Odlučio sam da ostanem u Beogradu. Mislim da je to dobra odluka i ne vidim nikakav razlog da odem,” kaže Sami, koji je sada u azilnom postupku.
Sami je stigao u Srbiju 2016. godine, prošavši kroz Tursku i Bugarsku. Za razliku od mnogih tražilaca azila koji pokušavaju da odu dalje u Evropu, on nije izazivao sreću u Mađarskoj ili Hrvatskoj, već se zaustavio u Beogradu. Put je već bio dovoljno težak.
„Nisam proveo dugo na ulici – tek jedno popodne – pre nego što su mi srpske organizacije pružile pomoć” kaže on.
Budući nepraćeno dete, Sami je smešten u Integracionu kuću kojom upravlja Jesuit Refugee Service, dodeljen mu je staratelj u okviru programa podrške UNHCR-a i dobio je šansu da završi osnovnu školu u Osnovnoj školi Branko Pešić.
Sada, na drugoj godini škole za dizajn tekstila, jedini je izbeglica u njoj i jedan od četiri dečaka u razredu od 28 učenika koji se bave modnim dizajnom. U prvoj godini je raspoređen na opšti, tehnički smer, ali kada je naučio dovoljno Srpski da može da se izrazi i kada su nastavnici prepoznali njegov talenat, prebacili su ga na smer modnog dizajna koji je želeo.
“Videli smo da je nadaren za crtanje” kaže nastavnica matematike i Samijeva razredna Olivera Tubić, koja je i sama izbeglica iz Hrvatske 1990tih. „Pogledajte izveštaj o njegovom napretku, on se fokusira na volume i plastičnost formi; ima oko za svetlost i senke’.”
Tokom četvorogodišnjeg kursa, Sami će od crtanja i učenja osnova šivenja doći do kreiranja sopstvene kolekcije odeće.
Dan u školi započinje u radionici u kojoj đaci sede za šivaćim mašinama i šiju male predmete poput torbi i jastučnica. Devojčice su na svoje torbe našile cvetove ili likove, ali Sami koristi geometrijske figure. „Na primer, ovi krugovi bi mogli predstavljati logotip” kaže.
Kasnije čitav razred odlazi na čas slikanja i crtanja i Sami pokazuje apstrakciju koju je uradio u tonovima roze i crvene. „Sviđaju mi se apstrakcije” kaže, „zato što svako u njima vidi ono što želi.”
Iako potiče iz kulture koja tradicionalno izbegava ljudski oblik, Sami voli da crta i ljude. „Da, ne samo šare već i ljude. Mogu da nacrtam sve zato što sam umetnik.”
Stekao je i drugove u razredu. Istini za volju, devojčice se nadmeću koja će mu više pomoći. „Ako nešto ne razume, mi mu objasnimo na Engleskom” kaže 17-godišnja Nataša Jovanović. „Učimo ga i srpskom žargonu” smeje se 18-godišnja Jovana Sekulić.
Kada nije u školi, Sami uživa u gradu Beogradu. Odlazi na Kalemegdan odakle se vidi ušće Save i Dunava. „Odlazim sa drugovima, a ponekad i sam. Volim da slikam na tom mestu. Sveže je i divan je pogled.”
Još uvek ne može da veruje koliko je imao sreće da bezbedno stigne u Beograd. „Nikada nisam mislio da ću ovde živeti” kaže. „Nisam znao ništa o Srbiji. Ništa nije bilo planirano, ali sve se promenilo kada sam došao ovamo. Jednom kada čovek nešto odluči, to nešto ga i promeni.”
To što je izbeglica u Srbiji ne bi trebalo da spreči Samija da jednoga dana vidi glamur Rima ili modne piste u MIlanu.
„Italija je kolevka mode” kaže on. „Možda ću jednoga dana otići tamo u posetu ili da radim. Ali mislim da ću se uvek vraćati u Srbiju jer sada imam puno prijatelja ovde. Dobro se osećam. Mirno je i mogu lako da pitam za sve što mi je potrebno.”
Share on Facebook Share on Twitter
