Ersan ponosno pokazuje svoju ličnu kartu, januar 2025. ©UNHCR/Dragan Mitić
Kako izgleda život bez ličnih dokumenata veoma dobro znaju Ersan i njegova porodica. Iako rođen u Srbiji, njegova majka nije imala lična dokumenta i taj problem se preneo i na njenu decu, uključujući Ersana. Tako je Ersan duže od 20 godina živeo bez ličnih dokumenata.
Bilo je potrebno tri godine zahtevne procedure da Ersan dobije dokumenta. Tokom njenog trajanja određeno mu je lično ime i dobio je izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu. Krajem 2024. godine je uspeo da prijavi prebivalište, što je bio uslov da dobije ličnu kartu koju sada ponosno pokazuje.
Sličnu sudbinu je imala i Ersanova majka. Odrasla je bez dokumenata zbog čega ni njena deca nisu mogla da budu upisana u knjigu rođenih i dobiju lične karte.. Dan kada je konačno dobila ličnu kartu bio je trenutak koji nikada neće zaboraviti: „Kao da mi je neko prvi put dao dokaz da postojim.“
Ipak, priča o pravnoj nevidljivosti ove porodice još nije završena. Ersanova sestra Ajmona i njena deca i dalje čekaju. Njegova mlađa sestra Minavera i brat Mirsan takođe nemaju dokumenta. „Najviše boli kada gledam njih i znam da su u istoj situaciji u kojoj sam ja bio. Ne mogu da im pomognem koliko bih želeo, ali nećemo odustati dok svi ne dobijemo dokumenta“, kaže Ersan.
Minavera, Mirsad i Ajmona ispred svoje porodične kuće, Januar 2025. ©UNHCR/Dragan Mitić
Njegov brat Mirsan, strastveni sportista, takođe oseća posledice života bez ličnih dokumenata. Trenira boks godinama, ali bez lične karte i pasoša ne može da putuje na takmičenja.
„Dobio sam priliku da učestvujem na turniru, ali nisam mogao da idem jer nemam papire. Ceo život treniram, a kada dođe šansa da pokažem šta znam – za mene nema mesta“, priča razočarano.
Jedan od ključnih problema rizika od apatridije je što se prenosi s generacije na generaciju. Tako ni Ajmonino troje dece nije upisano u knjige rođenih. Njena želja je da, poput druge dece, njena deca budu vakcinisana, idu u školu i žive normalan život.
Uprkos izazovima, ova porodica nikada nije prestala da sanja. Sada kada se zvanično zaposlio, Ersan je počeo da razmišlja o budućnosti na način na koji ranije nije mogao. „Voleo bih da podignem kredit i sagradim kuću. Da imamo nešto svoje, nešto sigurno. Više od 20 godina živimo u tuđoj kući pod kirijom.“
Ersanove dve sestre i brat su započeli komplikovani postupak za dobijanje dokumenata i nadaju se skorijem rešenju.
Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) sa partnerskom organizacijom Praxis gotovo dve decenije radi na iskorenjivanju rizika od apatridije u Srbiji. Kroz pravnu pomoć i podršku, desetine hiljada ljudi uspele su da ostvare svoja prava. I pored velikog napretka, u Srbiji i dalje žive ljudi koji sami i bez pravne pomoći ne mogu da ostvare pravo na državljanstvo i na lična dokumenta.
Ersan popravlja svoj motocikl, januar 2025. ©UNHCR/Dragan Mitić
Ersanova priča uliva nadu i njegovim sestrama i bratu, kao i njihovoj deci.
„Moja priča nije gotova dok i oni ne dobiju dokumenta. Tada ćemo svi moći da dišemo punim plućima i da budemo ono što jesmo – ljudi koji pripadaju.“
Pogledajte video o Ersanu:
Share on Facebook Share on Twitter
