Olivije i Linda hrane bebu Dušana u prostorijama IAN-a u Beogradu, 2. novembar 2023, © UNHCR
Prvi susret sa Srbijom za Olivijea, izbeglicu iz Burundija, bio je kad je, krajem novembra 2020. godine, stigao u prihvatni centar u Beloj Palanci, koji više nije u funkciji.
Seća se hladnoće kakvu nikada pre nije iskusio, i seća se da nije mogao da se sporazumeva jer mu ni srpski niti engleski nisu bili dovoljno dobri. Zahvaljujući NVO partnerima UNHCR-a, Olivije je uspeo da se prijavi za azil i dobije izbeglički status nakon pet meseci od prijave, uspeo je da nauči srpski jezik i da se izbori sa traumatičnom prošlošću.
„Mogu reći da sam sada kompletna ličnost!“, kaže vidno uzbuđeni Olivije na tečnom srpskom.
Svoju životnu saputnicu, Lindu, takođe iz Burundija, Olivije je upoznao godinu dana kasnije kada je došla u Beograd, i kada joj je priskočio u pomoć nakon što su joj, kao što sama tvrdi, krijumčari ukrali sve što je imala, uključujući čak i odeću. Olivije i Linda venčali su se u Beogradu u opštini Zvezdara, gde im se rodio sin kome su dali ime Dušan – ime koje je izabrao Olivije jer mu se dopao koren značenja reči „duša“ u srpskom jeziku.
U poređenju sa periodom od pre tri godine, Olivije sada mnogo više veruje u budućnost. Zahvalan je Agenciji UN za izbeglice (UNHCR) na dečjem dodatku koji njegova porodica dobija i koji pomaže da se finansijski preguraju Dušanove rane godine, kao i partneru UNHCR-a Međunarodnoj mreži pomoći (IAN) koji mu je pomogao da povrati veru u sopstvenu otpornost i sposobnost. Novopridošle izbeglice iz Burundija jedni druge upućuju, kada im je potrebna pomoć, na IAN i na druge humanitarne partnerske organizacije u gradu, i u međuvremenu su oformile svoju malu zajednicu u Beogradu.
Olivije radi noćne smene u jednoj internacionalnoj kompaniji u Beogradu kako mogao da izdržava porodicu dok je Linda posvećena učenju srpskog i staranju o njihovom malom sinu.
Par živi na periferiji Beograda i ističu da, otkako su stigli u Srbiju, nikada nisu iskusili značajniji slučaj rasizma. Isto tako kažu da im se, malo po malo, vraća vera u ljude, kao i vera u moć zajednice, iako još uvek ponekad imaju teške trenutke.
„Kada ste izbeglica u centrima kojima upravlja država, sve vam je obezbeđeno. Kada jednom izađete odatle, prepušteni ste sami sebi. Dešava se da, kada nam je potrebna medicinska pomoć, imamo poteškoća u pristupu pomoći i moramo da objašnjavamo da izbeglice imaju pravo na besplatnu medicinsku negu kao i državljani Srbije, te nam je potrebna pratnja osoblja različitih organizacija da nam pomogne u komunikaciji sa medicinskim radnicima“.
Linda se nada da će Dušan odrasti i biti „kao i svi drugi ljudi“, da će naučiti srpski i da će moći da pomogne svojim roditeljima.
Rastajemo se od ove porodice sa iskrenim divljenjem za ono što su dosada postigli, uvereni da najbolje vreme za njih tek dolazi.
Share on Facebook Share on Twitter
