Ograda od bodljikave žice na kopnenoj granici između Grčke i Turske. © UNHCR/Socrates Baltagiannis
Ova izjava se pripisuje Filipu Grandiju, Visokom komesaru UN za izbeglice
UNHCR, Agencija UN za izbeglice, izražava duboku zabrinutost zbog povećanja broja incidenata uz upotrebu nasilja i ozbiljnih kršenja ljudskih prava izbeglica i migranata na različitim granicama u Evropi, od kojih su neke za ishod imale tragičan gubitak ljudskih života.
Izveštaji o nasilju, maltretiranju i prisilnom vraćanju nastavljaju da budu redovna pojava na brojnim kopnenim i pomorskim tačkama ulaska unutar i van Evropske unije (EU), uprkos stalnim apelima agencija UN-a, uključujući i UNHCR, međuvladine organizacije i NVO da se prekine sa takvom praksom.
Uznemireni smo stalnim i doslednim izveštajima koji pristižu sa kopnenih granica Grčke i sa njene pomorske granice sa Turskom, na kojima je UNHCR registrovao blizu 540 incidenata neformalnog vraćanja ljudi od strane Grčke od početka 2020. godine. Potresni incidenti prijavljeni su i u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi, na granicama sa zemljama članicama EU.
Iako brojni incidenti ostaju neprijavljeni iz različitih razloga, UNHCR je razgovarao sa hiljadama proteranih ljudi širom Evrope čija svedočenja ukazuju na uznemirujući obrazac pretnji, zastašivanja, nasilja i ponižavanja. Prema izjavama ljudi, na moru su ostavljani da plutaju u čamcima za spašavanje, nekad čak i direktno primoravani da skoče u vodu, što pokazuje bezosećajno odsustvo poštovanja za ljudski život. Shodno izveštajima, najmanje tri osobe su na takav način izgubile život u Egejskom moru od septembra 2021. godine, uključujući i jednu osobu koja je tako stradala u januaru. Jednako je užasavajuća često pominjana praksa na kopnenim granicama, a koja se dosledno pominje u svedočanstvima ljudi, da su im skidane odeća i obuća i da su okrutno proterivani u surovim vremenskim uslovima.
Uz nekolicinu izuzetaka, evropske zemlje nisu vršile istrage tragom ovakvih izveštaja, uprkos sve većem broju kredibilnih dokaza. Umesto toga, na različitim granicama podižu se zidovi i ograde. Uz zabranu ulaska na granicama, takođe smo primili izveštaje da su neke izbeglice možda bile vraćane u svoje zemlje porekla uprkos rizicima sa kojima su se tamo suočavali, što može predstavljati povredu međunarodnog pravnog principa zabrane proterivanja.
Pravo na traženje i uživanje azila ne zavisi od načina na koji je neko stigao u zemlju. Ljudima koji žele da zatraže azil mora biti dozvoljeno da to učine. Potrebno ih je poučiti o njihovim pravima i pružiti im pravnu pomoć.
Ljudima koji beže od ratova i progona na raspolaganju je neveliki broj mogućnosti. Malo je verovatno da zidovi i ograde mogu poslužiti kao smisleni način da ih se spreči u tome. Oni će samo povećati patnje pojedinaca kojima je potrebna međunarodna zaštita, posebno žena i dece, i podstaći ih da razmotre drugačije, često opasnije puteve, a verovatno dovesti i do novih pogibija u budućnosti.
Ono što se dešava na evropskim granicama je neprihvatljivo sa pravne i moralne tačke gledišta i mora prestati. Zaštita ljudskih života, ljudskih prava i dostojanstva mora ostati naš zajednièki prioritet. Hitno je potrebno ostvariti napredak u sprečavanju kršenja ljudskih prava na granicama, kao i u domenu uspostavljanja istinski nezavisnih nacionalnih mehanizama monitoringa da bi se omoguæilo prijavljivanje i nezavisna istraga incidenata.
Strahujemo od rizika da ova strašna praksa postane uobičajena i zasnovana na politikama. Ona će osnažiti štetan i nepotreban narativ o “tvrđavi Evropi”. Realnost je da većinu izbeglica u svetu primaju zemlje sa niskim i srednjim prihodima koje imaju mnogo manje resursa, a koje se često granice sa zemljama porekla koje su u krizi.
Prema zakonu EU, aktivnosti nadzora granica moraju se sprovoditi uz puno poštovanje osnovnih prava. Granicama je moguće upravljati a brige vezane za bezbednost rešavati uz sprovođenje pravičnih, humanih i efikasnih politika prema tražiocima azila koje su u skladu sa obavezama država po međunarodnom pravu ljudskih prava i izbegličkom pravu, uključujući i Konvenciju iz 1951. godine i evropsko pravo.
Evropske zemlje dugo godina snažno podržavaju rad UNHCR-a i daju značajan doprinos zaštiti izbeglica i pomoć zemljama porekla. Ipak finansijska pomoć i pomoć izgradnji kapaciteta u inostranstvu ne može zameniti odgovornost i obavezu država da primaju i zaštite izbeglice na sopstvenoj teritoriji.
Iako ključni kao izraz spoljne pomoći glavnim zemljama prijema, preseljenje i drugi zakonski putevi ne mogu zameniti obavezu prema ljudima koji traže azil na granicama, onima koji su stigli neregularno i spontano, uključujući i čamcima.
Države moraju poštovati svoje obaveze i osnovna ljudska prava, uključujući pravo na život i pravo na azil. Važan je način na koji Evropa bira da zaštiti tražioce azila i izbeglice, jer on postavlja presedan ne samo u regionu već i u svetu.
Kontakti za medije:
Share on Facebook Share on Twitter
