Šef Agencije UN za izbeglice, Antonio Gutereš, upozorio je danas da su uzročnici masovnih raseljavanja stanovništva u porastu, te da će tokom naredne decenije doći do porasta broja ljudi koji napuštaju svoje domove i postaju izbeglice ili interno rasljena lica.
Komentarišući objavljivanje glavne publikacije UNHCR, Stanje izbeglica u svetu: U potrazi za solidarnošću, Gutereš je rekao da raseljavanje usled sukoba postaje elemenat kombinacije uzroka koji obuhvataju klimatske promene, porast broja stanovnika, urbanizaciju, nedostatak hrane i vode, i borbu za prirodne resurse. Svi ovi faktori međusobno deluju jedni na druge i time dovode do porasta nestabilnosti i sukoba što primorava ljude na selidbu. U svetu koji je sve manji, rekao je on, nalaženje rešenja zahtevaće odlučnost političara na međunarodnom nivou.
„Svet stvara raseljavanje brže nego rešenja“ rekao je Gutereš, Visoki komesar UN za izbeglice. „A to znači samo jedno: Veći broj ljudi uhvaćenih u zamku egzila tokom niza godina, bez mogućnosti da se vrate kućama, integrišu u nove sredine ili presele na neko drugo mesto. U suštini, globalno raseljavanje predstavlja međunarodni problem koji, kao takav, zahteva međunarodna rešenja- a time prevashodno mislim na politička rešenja.“
Stanje izbeglica u svetu: U potrazi za solidarnošću podrobno navodi ove i druge promene okruženja za raseljena lica od 2006.godine kada je objavljeno prethodno izdanje ove publikacije. Slika je, bez sumnje, turobnija: veće i složenije krize raseljavanja, veći rizici po bezbednost humanitarnih radnika i veću potrebu da države osnaže međusobnu saradnju.
Među ovim promenama najizrazitija je pojava internog raseljavanja kao dominantnog izazova. Danas, većinu od 43 miliona ljudi prisiljenih na beg iz svojih domova ne čine izbeglice već ljudi koji su raseljeni unutar granica sopstvenih država. Na globalnom nivou, u ovu kategoriju ubraja se oko 26 miliona ljudi. Poređenja radi, izbeglica ima oko 15‐16 miliona, a tražilaca azila jedan milion. Sa aspekta humanitarnih radnika, to znači da briga za raseljene postaje sve skuplja i opasnija. Dopremanje pomoći interno raseljenom stanovništvu u zemljama poput Somalije, Avganistana, Jemena i Iraka znači rad u sredinama do kojih je teško doći, a u kojima sukobi i stopa kriminala predstavljaju rizike po sopstveni život.
Stanje izbeglica u svetu: U potrazi za solidarnošću razmatra ove probleme i nivo saradnje među zemljama. „Prostor za humanitarnu intervenciju se smanjuje upravo u trenutku kada potrebe za humanitarnom pomoći rastu. Pritisci na sistem međunarodne zaštite su u nesumnjivom porastu. Svedoci smo, posebno u nekim industrijalizovanim zemljama da tvrdoglavo pridržavanje stavovima služi samo za prebacivanje odgovornosti i brige na nekog drugog. U svetu u kome društva postaju multikulturalna i multietnička, presudni značaj imaju promocija tolerancije i borba protiv svih vidova ksenofobije“rekao je Gutereš.
Nekoliko poglavlja ove knjige bavi se razmatranjem novih izazova, uključujući i porast broja urbanih izbeglica i raseljavanje usled klimatskih promena i prirodnih katastrofa. Naglašava se da već sada veći broj ljudi godišnje biva raseljen usled prirodnih katastrofa nego usled sukoba. A to upozorava na propuste u oblasti međunarodne zaštite kada govorimo o ljudima koji prelaze granice bežeći pred efektima klimatskih promena ili prirodnih katastrofa. Njih međunarodno pravo ne priznaje kao izbeglice.
Knjiga opisuje na koji način su UNHCR i njegovi partneri uveli niz inovativnih praksi kao reakciju na sve veće izazove raseljavanja. Međutim, takođe govori i o borbi koju je Agencija često prinuđena da vodi kada insistira da zemlje poštuju običajno međunarodno pravo u delu koji se odnosi na prisilno raseljavanje, ili da bi se države potpisnice Konvencije o izbeglicama iz 1951. i Protokola iz 1967. godine pridržavale obaveza koje su prihvatile. U njoj se takođe govori i o problemima 12 miliona apatrida (lica bez državljanstva) koliko se procenjuje da ih na svetu ima, koji često žive u pravnom vakumu i bez ljudskih prava.
Osamdeset procenata izbeglica danas živi u zemljama u razvoju. U poslednjem poglavlju knjiga zaključuje da je za rešavanje ovog problema potrebna veća međunarodna solidarnost. To obuhvata obezbeđenje većeg broja mogućnosti u industrijalizovanim zemljama za preseljenje izbeglica, usmeravanje razvojnih projekata na saradnju da bi se unapredili dobrovoljna repatrijacija ili lokalna integracija i pružanje podrške primajućim zajednicama. Potrebno je skovati nove dogovore o podeli tereta i odgovornosti za čitav ciklus zaštite izbeglica – od prevencije sukoba do rešenja.
Share on Facebook Share on Twitter
