Škola u Beogradu sprema mlade izbeglice za uspeh

Firaš i Asadi su pokušavali da stignu do Zapadne Evrope, ali Srbija im je omogućila da završe školu

Firaš i Asadi* polažu završne ispite. „Malo sam pod stresom, ali to je normalno” kaže Firaš. “Dobro je” kaže Asadi. “Dobiću dokument kao dokaz da sam školovan.” Ovoj dvojici mladih tražilaca azila iz Avganistana, Srbija je pružila stabilnost potrebnu da završe školovanje.

Jedna je škola naročito – Osnovna škola Branko Pešić – odigrala ključnu ulogu i pomogla ne samo ovim momcima već i oko 300 izbeglica i migranata od 2016. godine. Zapravo, škola je obavila toliko važan pionirski posao u integraciji izbeglica u redovni školski program, da je njen direktor Nenad Ćirić ove godine nominovan za prestižnu Nansenovu nagradu koju dodeljuje UNHCR.

„Najgora stvar koja detetu može da se desi je da bude negde gde nema nikakvnih aktivnosti, ničega što ga podstiče na razmišljanje” kaže g. Ćirić, objašnjavajući zašto je izbeglice iz centara za azil uključio u svoju školu, rame uz rame sa decom iz Srbije. „Bolno smo svesni da oni (deca izbeglice) ni na koji način nisu krivi za to što se dešava u njihovim zemljama.”

Ministarstvo obrazovanja dalo mu je zeleno svetlo da predvodi ove aktivnosti, obzirom da su on i nastavnici u njegovoj školi veoma iskusni u radu sa marginalizovanom decom, uključujući i romskom decom. Model škole Branko Pesić sada se koristi kao osnov za nacionalne smernice za rad sa izbegličkom decom i uveden je i u druge škole u gradovima u kojima žive izbeglice.

U Srbiji boravi oko 3.600 novih izbeglica, migranata i tražilaca azila, a oko 400 dece pohađa redovno školovanje. „Mnoge izbeglice su donedavno smatrale Srbiju tek zemljom tranzita” kaže Hans Šoder, šef Predstavnišva UNHCR-a u Srbiji. „Ipak, Srbija je ostvarila sveobuhvatan upis izbegličke dece školskog uzrasta i osmislila inovativne načine da im pomogne.”

U školi Branko Pešić, nastavnici su žrtvovali svoj letnji odmor da bi zajedno osmislili način da nastavni plan prilagode potrebama izbegličke dece, od kojih su većina nepraćeni maloletnici iz Avganistana. UNHCR je podržao autobuski prevoz dece iz škole do centra za azil u Krnjači u kome borave.

„Ova deca nisu znala ni reč Srpskog u početku” kaže g. Ćirić. „Obično su u tom položaju samo deca diplomata. Uz to, nismo imali metod za učenje srpskog jezika kao stranog. Trebalo ga je napraviti.”

Prevodioci za Farsi i Arapski, koje plaća ADRA, počeli su da rade u učionicama, konsekutivno prevodeći predmete poput geografije i istorije, a organizovani su i dodatni intenzivni časovi Srpskog.

Sa matematikom je išlo malo lakše. Dušica Marsenić, nastavnica matematike kaže: „Matematika je poseban jezik koji čovek prepoznaje ukoliko je makar i malo obrazovan.”

Problem je nastao zbog toga što oko 30 procenata izbegličke dece nikada nije išlo u školu u njihovim domovinama i štoa su bili nepismeni na maternjem jeziku. Neki su prvi put naučili da čitaju i pišu na Srpskom.

„Imali smo decu koja su prešla 5.000 km da stignu do Srbije,” kaže g. Ćirić, „ali nisu znala strane sveta.” Da bi se izbeglo da se tinejdžeri osećaju poniženo, nastavnici su ih raspoređivali ne sa malom decom, već u starije razrede a onda se svakom posebno maksimalno posvećivali.

Nepismenost nije bila problem za Firaša i Asadija, ali su frustracija i razočaranje predstavljali prepreku njihovom napredovanju u početku. Obojica su pokušala da stignu do Zapadne Evrope i bila prisilno vraćena nazad u Srbiju – jedan iz Hrvatske, drugi iz Mađarske.

„Bio sam tužan, zbunjen i umoran” kaže Firaš.

„Ja sam se loše osećao, bio sam nesrećan” kaže Asadi.

Asadi ima porodicu u Nemačkoj i ne gubi nadu da će im se, kad–tad pridružiti. Ali Firaš je, reagujući na trud i vreme koji su njegovi nastavnici uložili da mu pomognu, predao zahtev za azil u Srbiji i nada se da će se nastaniti u Beogradu.

On je došao iz Kabula, gde mu je otac bio policajac, zbog čega je cela porodica bila izložena pretnjama od Talibana. U Srbiju je stigao pre dve godine, nakon teškog putovanja preko Irana, Turske i Bugarske.

„Iskreno rečeno, kada sam krenuo u ovu školu,” kaže on, „ništa nisam razumeo i samo sam provodio vreme. Onda sam shvatio da bi bilo dobro da naučim Srpski i potrudio sam se. Sada počinjem da vidim rezultate. Govorim i razumem jezik i mogu sam sebi da pomognem.”

Firaš, koji je imao staratelja u okviru programa koji podržava UNHCR, živi u Centru za smeštaj dece Jovan Jovanović Zmaj (Gradskog centra za socijalni rad). Zarađuje nešto novca radeći u auto perionici i arapskom restoranu brze hrane. Nada se da će se upisati u frizersku školu, a istovremeno možda i studirati jezike.

Ali, plaši se da bi njegov zahtev za azil mogao biti odbijen u kom slučaju neće moći da nastavi školovanje. „Drugi će odabrati za mene” kaže sa strahom u glasu.

A kad bi sam mogao da bira? „Moj izbor je jasan,” kaže on. „Želim da živim u Beogradu, sto posto.”

*Imena su promenjena radi zaštite dece