“Fidel sensed that Lulu was having the puppies and became respectful and protective.” Ida's dog Lulu has just had a litter of six puppies. The Serbian artist lives with Syrian computer programme Mawaheb, who she recently married, and his cat Fidel. ; In 2012, Mawaheb Seraj Eddin fled Aleppo after taking part in demonstrations. In his newly adopted country he met and married the woman of his dreams, Serbian artist Ida Perisic. Ida’s dog Lulu and Mawaheb’s cat Fidel have also learned to live together in their happy household. Mawaheb works as a software programmer and has never been unemployed in all his time as a refugee. In Turkey, he worked for a global IT firm and in Serbia once he had full refugee status, he was eligible to apply for jobs. By the end of 2018, Serbia was home to 4,300 refugees, asylum-seekers and migrants, with most living in 16 governmental reception and transit centres.
Mavaheb Serai, izbeglica iz Sirije, koristio je svoje znanje a zatim i slušao svoje srce i pronašao pravu ljubav u Srbiji. Tokom svog dugog puta je uvek bio zaposlen, a ovde je pronašao dobar posao u lokalnoj firmi. Oženio je slikarku iz Srbije, ženu svojih snova. Čak se i mačka koju je doveo slaže sa njenim psom u srećnom domaćinstvu u Beogradu.
„Znam da imam sreće,” kaže Mavaheb, 31, svestan da izbeglicama integracija u novo društvo uglavnom nije toliko laka. Promišljeno planiranje i prava ljubav su mu doneli jedinstven uspeh.
Mavaheb je napustio Alepo 2012. godine zbog rata. Studirao je kompjutersko programiranje na Univerzitetu u Alepu i ta struka ga je dobro poslužila u potrazi za bezbednošću i poslovnim prilikama. Provevši 18 meseci u Turskoj, bio je spreman da postane čistač ulica, ali nije došlo do toga. Počeo je da radi preko interneta za jednu japansku firmu da bi platio račune.
Međutim, nije bio zadovoljan u Istanbulu; nešto ga je vuklo ka Srbiji. „U Turskoj sam upoznao nekoliko srpskih turista,” kaže. „Bilo mi je prijatno sa njima. Delili smo iste vrednosti – da uživamo u jednostavnim stvarima u životu, bez potrebe za previše novca.”
Dvaput je tražio turističku vizu za Srbiju i drugi put ju je i dobio. Preostalo je pitanje šta da radi sa svojom mačkom, Fidelom, koju su mu ostavili cimeri u Istanbulu.
„Možda zvuči smešno ljudima koji nemaju kućne ljubimce,” kaže on, „ali gajiti životinju je odgovornost. Kao briga o detetu.”
Da je putovao sam, mogao je ići jeftinijim, pomorskim putem preko Grčke. „Samo bi mi ranac bio potreban,” kaže. „Ali nisam mogao da ostavim Fidela.” Tako je stavio svog sada sedmogodišnjeg belog mačora u nosač za ljubimce i sa njim odleteo za Srbiju.
„Mačku je lako preseliti,” kaže. „Odvedeš je na pregled i da primi injekcije, uzmeš papire i to je to. Za ljude je daleko komplikovanije.”
Mavaheb je zatražio azil ubrzo nakon dolaska u Srbiju. „Nisam bio siguran da li da to učinim zato što sam se plašio da će me poslati u izbeglički centar,” kaže. Advokati su mu objasnili da, budući da je radio – još uvek preko interneta za istu japansku firmu – i da plaća porez, može da bira sam. Imao je sredstva da iznajmi stan u Beogradu.
Kada je dobio izbeglički status stekao je mogućnost da traži posao u glavnom gradu Srbije. Sada se bavi vrlo složenim kompjuterskim programiranjem za IPS Energy, globalnu firmu koja nalazi digitalna rešenja u elektroprivredi. Radi tu već četiri meseca i stručno znanje mu obezbeđuje dobru platu.
„Imali smo uobičajen konkurs,” kaže Ivan Petkoski, menadžer IPS Energy Srbija. „Razmotrili smo dvadesetak kandidata, četvoro je ušlo u uži izbor i izabrali smo Mavaheba. Njegovo umeće i prethodni rad su ga učinili najpodesnijim kandidatom. Videli smo da brzo uči i da bi se lepo uklopio u naš tim. Nije bilo važno odakle je došao. Izabrali smo ga isključivo po zasluzi.”
Gospodin Petkoski se iznenadio Mavahebovim izvrsnim znanjem Srpskog, premda to nije bio uslov za posao, u kom su kompjuterski jezik i Engleski jezik ključni.
„Imam sreće što sam programer,” kaže Mavaheb. „Znam da ima drugih obrazovanih izbeglica poput doktora i advokata, koji moraju da nauče jezik i doškoluju se. Ja sam počeo od nule, doslovno, i mogu da se izdržavam bez ičije pomoći.”
Tajna njegovog odličnog znanja srpskog najverovatnije leži u jednom slučajnom susretu sa lepom ženom koja je parkom šetala Džek Rasel terijera, pre dve godine.
„Bilo je hladno, a ja sam izvela Lulu u šetnju,” priseća se Ida, 34, kostimograf i ilustrator, dok odmara kod kuće sa Mavahebom pošto je došla kući iz kancelarije. „Postali smo nerazdvojni otkako smo se upoznali. Osećali smo se kao da se već poznajemo. Pričali smo o istoriji, o svemu… Imali smo mnogo tema za razgovor.”
„Znate kako sve to ide,” kaže Mavaheb, „odete na kafu i pomislite, *Bože, želim da idem na kafu svaki dan sa ovom osobom.”
Venčali su se u opštini, a potom su imali ceremoniju u džamiji. Nažalost, Mavahebova porodica iz Sirije nije mogla da dođe i još uvek nisu upoznali Idu. On se nada da će moći da ode sa Idom u Liban da ih poseti kada dobije putna dokumenta.
Njihova ljubav je odmah planula, ali mačor Fidel i pas Lulu su u početku imali zategnut odnos, toliko da su morali da ih drže u različitim stanovima.
Sada svi žive u prostranom iznajmljenom stanu koji krase Idina umetnička dela. Lulu je oštenila šestoro, a Fidel se uglavnom drži podalje od njih, u svojoj kutiji u kupatilu.
Pas i mačor veselo jure po stanu zajedno kad su raspoloženi. „Sad su sasvim dobro,” kaže Mavaheb. „Fidel je osetio da Lulu nosi male i postao je vrlo zaštitnički nastrojen prema njoj.”
Share on Facebook Share on Twitter
