„Bila sam toliko srećna kada su mi javili da su mi izdali dokumenta da sam se u momentu raskplakala! Tako sam se uzbudila i obradovala da su ljudi oko mene pomislili da mi je pozlilo.”
Život nije mazio Đuljanu (27). Kada je imala sedam godina, bila je primorana da napusti svoj dom na Kosovu i da se preseli u Beograd sa majkom i sestrama, kao interno raseljeno lice. Đuljana nije upoznala oca, a majka ju je napustila ubrzo po dolasku u Beograd i otišla da živi u Bosnu i Hercegovinu. Tako je Đuljana provela detinjstvo prvo sa bakom u kolektivnom centru, a zatim po raznim domovima za nezbrinutu decu u Beogradu.
Kada je napunila 18 godina, Đuljana je napustila dom za nezbrinutu decu i preselila se u Crnu Goru gde su joj u to vreme živeli baka i ujak. Ni tamo nije našla stabilnost i dom kome se nadala, pa se ponovo preselila. Ovoga puta u Nemačku, gde su joj rođaci ugovorili brak sa muškarcem koga pre toga nije upoznala. Međutim, Đuljana je odmah po dolasku u Nemačku odbila da učestvuje u ovom dogovoru i obratila se policiji. Ubrzo potom, vraćena je na Kosovo odakle se ponovo vratila u Beograd.
Da stvar bude još gora, Đuljana nikada nije imala nijedan lični dokument kojim bi mogla da dokaže svoj identitet i na osnovu koga bi mogla da uživa osnovna ljudska prava – nikada nije upisana u matičnu knjigu rođenih, pa prema tome, nije imala ni pristup obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj pomoći niti formalnom zaposlenju. Drugim rečima, Đuljana je bila “nevidljiva” i u riziku da postane apatrid.
Pomoć iz ove teške situacije došla je onda kada je Đuljana kontaktirala Praxis, NVO koji pruža besplatnu pravnu pomoć u okviru projekta UNHCR za eliminaciju apatridije u Srbiji (koji se sprovodi od početka 2000. godine). Praxis je pribavio dokaze i započeio postupak za utvrđivanje njenog datuma i mesta rođenja pred sudom. Zahvaljujući tome, Đuljana je 2017. godine, po prvi put u životu, dobila krštenicu. Međutim, obzirom da nije imala dokaz o državljanstvu roditelja, Agencija UN za izbeglice takođe je pomogla Đuljani da pokrene poseban postupak potvrđivanja državljanstva Srbije. Đuljana je ličnu kartu konačno dobila krajem 2018. godine.
Danas Đuljana ima zdravstvenu knjižicu, posao pomoćne kuvarice u restoranu, na koji je posebno ponosna i planove da izvadi pasoš.
Đuljana se živo seća problema sa kojima se suočavaju svi apatridi ili osobe bez ličnih dokumenata:
„Kada bih se razbolela ili kada mi je bio potreban lekarski pregled, morala sam da platim tu uslugu. Ponekad bih se razbolela, a nisam mogla da idem kod doktora jer nisam imala od čega da platim. Nikada nisam ni pokušala da se obratim za socijalnu pomoć, jer sam znala da je to nemoguće bez ikakvih dokumenata. Čak sam se bojala i da izađem iz kuće da me policija ne bi zaustavila i tražila mi dokumenta. Plašila sam se da će mi se nešto desiti i niko neće znati kako se zovem. Život je jako težak kada nemate lična dokumenta”.
Sada, sa ličnom kartom i potvrdom o državljanstvu, Đuljana ima razloga da vedro gleda u budućnost: „Nadam se da ću zadržati ovaj posao. Planiram da otputujem u Bosnu da nađem majku kada dobijem pasoš. U svakom slučaju, dokumenta ću čuvati kao oči u glavi!”
Problemi koji se odnose na nedostatak ličnih dokumenata u Srbiji uglavnom pogađaju pripadnike Romske manjine – jedne od najmarginalizovanijih i najsiromašnijih društvenih grupa u Srbiji. Srbija je pre sedam godina ostvarila značajan napredak u poštovanju univerzalnog prava na upis u matičnu knjigu rođenih nakon dugogodišnjih aktivnosti zagovaranja i podrške UNHCR-a. Nada Šoškić, viša pravna savetnica u Praxisu, objašnjava: „Mnogi ne mogu da se upišu u matične knjige rođenih; mnogi su to bezuspešno pokušali. Prema našim procenama, ovaj problem imalo je više od 20.000 Roma. Značajan pomak napravljen je 2012. godine kada je u srpski zakon uveden poseban sudski postupak za utvrđivanje datuma i mesta rođenja, a koji je namenjen osobama koje nisu upisane u matične knjige i koje ne mogu da se upišu u redovnom upravnom postupku. Da nije bilo ovog postupka, Đuljana ne bi mogla biti upisana. Uz to, u isto vreme su doneti amandmani na propise koji regulišu upis prebivališta, što je omogućilo stanovnicima neformalnih naselja da upišu adresu stanovanja i dobiju lične karte. Saradnja uspostavljena između nadležnih ministarstava, Zaštitnika građana, Agencije UN za izbeglice i Praxisa bila je izuzetno važna jer smo svi zajednički radili na rešavanju problema pravno nevidljivih lica.”
Iako je ovim smanjen broj osoba bez ličnih dokumenata na oko 2.000, još uvek postoje određeni problemi.
Nada Šoškić kaže „Rođenje dece čije majke ne poseduju lična dokumenta ne može biti upisano u matične knjige rođenih, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Ustavom Srbije. Da bi se ovaj problem rešio, potrebno je doneti amandmane na podzakonske akte koji sprečavaju upis u takvim slučajevima. Takođe je potrebno da organi nadležni za odlučivanje u postupcima upisa činjenice rođenja i prijema u državljanstvo rade po slovu zakona i imaju ujednačenu praksu.”
Imajući u vidu napredak koji je država već ostvarila u sprečavanju pojave apatridije, kada Vlada i nadležni organi naprave ove bitne korake, Srbija će takođe moći da se pohvali da je iskorenila apatridiju.
Share on Facebook Share on Twitter
